14. decembra 2006. godine imala sam kolokvijum iz sociologije. da, to mi možda i piše negde u indeksu, nije da sam gledala, poenta je da je taj dan značajan po mnogo čemu. taj dan sam prvi put, onako zvanično, pričala sa n. koji je na kraju postao moj prijatelj. pre početka testa listali smo knjigu da se prisetimo nekih lekcija, a on je rekao - polako, care - pošto sam mnogo brzo okretala stranice. meni je to bilo smešno, ne sećam se da mi je neko rekao ‘care’ tek tako. sledeći put nismo morali da tražimo razlog da se pozdravimo, imali smo propisno ćao ćao. to veče sam se spremala na veliki put. krenula sam u grad, da nađem album o kome sam malo znala u to doba i da kupim kartu drugarici za neki koncert. kolokvijum se odužio, pa sam za album zakasnila, ali na putu do skc-a imala sam priliku da slušam njegovu radio promociju. i dalje se sećam dela (pre pešačkog prelaza ka moskvi) gde sam vrteći plejerom po vazduhu pokušavajući da uhvatim što bolju frekvenciju prvi put čula ono što sam ja zapamtila kao - kada pomislim kuća, pomislim na pola tebe - što je sada poznato kao pola (od) tebe. skoro pa sam ponosna svojim nekontrolisanjem kretanjem po ulici i sećam se - neću prijatelje prolazne stvarno je vreme da upoznaš me - kod beograđanke. sutradan sam stigla da kupim osećanja za poneti i onda sam ih danima nosila sa sobom iako mi diskmen nije radio. bila su mi lepa i draga i nije mi se odvajalo od njih.
ljudi su primetili šta je postalo sastavni deo moje torbe i onoga što nosim sa sobom, ali nisam umela da objasnim šta. kao, bilo je kul, bila je dobra muzika, evo, poslušajte, baš mi se sviđa. ali ne mogu da objasnim kako sam noću kačila diskmen na struju (tad je bio poslušan) i ‘učila’ kako svi traže da se obećaš. nego, redom. kad sam došla kući, počela su pisma krajnje čudno. tj. možda je bolje da kažem, neočekivano. ono što sam ja znala je takozvani prvi album, koji je meni bio veoma stvaran i postojeći. zahtevnu sam našla, i trebalo je da prođe vremena, da odstoji na hardu da bi došla do mene, ili ja do nje. i drago mi je zbog toga. pisma nisu zvučala kao nešto što bi neko nazvao nastavkom. začudila sam se, i pustila dalje. svi traže da obećam se, i mrak. noć i ja pokušavam da je pojmim. ceo taj proces upoznavanja je išao polako i predivno. vezala sam se, a da nikom nisam umela to da objasnim. podelila sam to sa prijateljima i m. se svidelo.
i dalje ne mogu da objasnim, a da svi budu zadovoljni, šta je to što je mene zadržalo. da, lepa muzika, da, dobri tekstovi, da, strava koncerti, da da da. ALI, ono što je sigurno, i što neko ili shvati ili ne shvati jeste - energija. ili što bi o. rekla senzibilitet. to je ono što mene udara, to je ono što ja osetim.
tri godine kasnije, par koncerata (moram da kažem tako, pa volela bih da je svaki dan, mada ne znam da li bih imala snage), došao je i treći album. opet preko terazija do trenutka u kom držim to malo čudo u rukama. skroz dobar osećaj. iako smo znale sve pesme, nije umanjilo doživljaj. meni i m. je žao da ga otvorimo, a t. to čini i doživljaj je definitivno potpun, naročito kad uzmete u obzir ono pakovanje nad pakovanjima, omot nad omotima. pored toga što je prelepo i prezanimljivo, pokazuje da se neko potrudio. neko se prisetio načina. kako volim kad se dobre stvari urade na dobar način. koja kombinacija.
i dolazim kući, m. i ja smo spremne da lagano otvorimo čudo. vau. (ne kao da lajem, nego, nemam dovoljno dobar uzvik oduševljenja.) kako je Lepo! kako mi se dopada. ne mogu da se zasitim istraživanja svakog perca i pronalaženja natpisa. setim se kad sam kao mala slušala neke pesmice, pa kao hvatala reči na papir, a tata mi ispravljao, kako ne treba da pišem nešto pet puta, nego samo stavim 5x. i da ne pišem ooo, jej. :) nema slađeg teksta od tekstova u ovom omotu. od oooooo o o o do neka gori sve neka gori sve neka gori sve, pa tako u tri reda. redosled pesama. nešto što bih ja radila duže nego stvaranje samog albuma, mada nije kao da bih umela. baš je kako treba.
sada nosim ovaj omot sa sobom i mislim da je jedan od najvrednijih predmeta koje posedujem. više ljudi je počelo da sluša, s. mi govori o drugu koji komentariše neke reči, b. mi dobacuje kako je ono dobar rif, a ja.. kažem - ne govori mi rif i autopark u istoj rečenici. potpuno sam subjektivna, ma skroz je kako treba i ništa mu ne fali, a tako razumno volim.
toplota & milina. kakav album. slušam sve dalje i uživam. dugo smo čekali na ovo. radost me uništava, sećam se kako smo prvi put pesmu čuli na spejsu i od tada se možda promenila, ali i dalje te ne pušta sediš u mestu dok radost obavlja svoj posao. iako se vrtiš u krug. dogovor je poslednja pesma sa kojom smo imali prilike da se ranije upoznamo, drago mi je zbog toga. prvi pogled je bio u pančevu. hodam na prstima da svet me ne čuje. i utisak - plaši me što vidim da sve se ovde samo ponavlja - odzvanja, ne toliko borilački koliko pomirljivo, ali borba tek predstoji. najjači utisak, jer je neočekivan. od grada već znamo šta da očekujemo. isti prizor. tako pametna pesma, kao da je sve jasno, i ko i šta i gde i kako. ali. ali. gori grad. kapisle svetle me je najviše obradovala svojim promenama, i od onih je koje voliš malo po malo ‘više’ sa svakim slušanjem, jer isprva pomalo plaši. pucketanje prstima uz spot dobija i drugu dimenziju, a toliko je zarazna da ne može da te ne oduševi lakoća sa kojom te neko lomi. igra. u zatvaranje albuma uvodi nas tarantino, instrumental koji se uklapa i savršeno povezuje u homogenu celinu, i najavljuje - toplota i milina. zapravo se trudim da što manje objasnim ono što samo može da se čuje. tako jaka pesma da ostajem nemoćna pred njom. sudar. sve dalje zatvara gde možemo se sresti. i čujemo sasvim novi autopark pred sobom. bila bih luda ako bih nešto istakla. možda jesam subjektivna, ali što ne bih bila. to rade navijači, to je podrška, ali ja sam izabrala. moj je izbor šta mi se dopada i šta me dirne i šta je moje.
nekad se ne sviđam sama sebi i pravim kao neke planove da budem bolja i da mi bude bolje. onda to ide naširoko, sa planiranjem tendecija razvoja i konkretnim postupcima. kao, od malih stvari počinje. i onda biram sve oko sebe što me čini boljom. ili što me motiviše (dajte mi neku bolju reč) da idem na pravu stranu. sve oko tebe te čini takvim kakav si. nešto je dato, nešto biraš sam. s onim slobodnim delom, trudim se da bude kako treba. nedavno mi je ukazana strašna čast, za koju mi je prva misao bila da ne zaslužujem. i onda se rastužim. onda ide deo kada se potrudim da dam sve od sebe da budem dostojna toga.
možda ovo deluje kao priča o muzici, ali ona to nije. to je priča o načinu života, pogledu na svet, izborima, predanosti, strasti i ljubavi. last but not least. to okruženje koje biraš te određuje. ponosan si na sebe i to šta si izabrao, ponosan si na to i to što si deo toga. bude dovoljno da se osećaš vredno. samo bih volela da se ne menjam ako je moguće, samo da ne budem lošija nego što sam sad. i volela bih da nikad ne prestanem da osećam. da se svaki put naježim.
~moram da zviždućem.~
